Decembar 19, 2018, 01:28:32 pre podne

Autor Tema: Nemi svedoci mojih putovanja II. deo  (Pročitano 700 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže sabo.tibor

  • Suvozac
  • *
  • Poruke: 2
Nemi svedoci mojih putovanja II. deo
« poslato: Februar 04, 2015, 08:08:56 pre podne »
Motor je stajao u dvorištu naslonjen na bočni nogar ispod zimzelene tise koja je jedino starija od same moje želje da ga tu vidim parkiranog. Kojim putem da krenem? Od uzbuđenja i sreće, srce mi lupalo u grudima dok smo samo blag vetar i ja saobraćali cestom koja nas vodila u pravcu zalazećeg sunca. Još uvek zaigrana čarolija sunčevih zraka negovala je spokojstvo na horizontu a i misli mirno se smestiše u mojoj glavi. Mestimično, gde su krošnje debelih stabala visoko ispod neba zaglrile cestu, ruka prirode isklesala je tunel zelene boje. Zadovoljstvo je voziti se kriz njih jer se tu skupljaju ostaci mirisa već jednog minulog leta pomešan aromama zakasnelog šumskog voća, drvene truleži, mahovine, vlažne zemlje i dima. Te arome pumpat će mi kiseonik kroz krvotok do sledećeg proleća, kada ću možda u smiraj dana prolaziti istim putem, zarobljen nekim drugim čulima. Setit ću se i čarobnog ćilima iztkan od šarenog lišća rasutog po cesti koje je uspelo poleteti za mnom dok sam gurao vazduh iza svojih točkova. Jurio sam zadnje iskre dana sve dok bela isprekidana linija na sredini ceste nije postala ravna crta i putokaz u mračno ničtavilo.
Usporio sam. Daleko ispred mene veliko plavetnilo ušuškavalo je razmazano nebo i dve užarene lopte. Jedno u daljini tonulo istim ritmom, drugi se munjevito približavao meni u susret i bivao sve veći i veći. Konačno u trenutku mimoilaženja naranđasto telo pretvorilo se u veštačko svetlo a motorista uzdignutom rukom pozdravio. Nisam stigao uzvratiti pozdrav ni klimanjem glave već sam ga samo posmatrao u svom retrovizoru kako se brzo udaljavamo jedan od drugog. Nikad za vreme života neću saznati kakav je cilj i koje misli su vodile nepoznatog vozača u trenutku našeg susreta. Grlo mi se steglo a vizir kacige zamaglio od par kapi suza koje su skliznule niz moj obraz. ( Možda i zbog vetra. ) Da li na sličan način doživljavamo radost postojanja, tugu gubitka, porodicu, ljubav, prijateljstvo, koliko smo svesni značaja sreće koja nije potpuna sve dok nekom ne uzvratiš pozdravom ruke, blagim pogledom, iskrenim rečima, utehom? U tim trenucima kroz arterije proletela je misao da već danas izbrazdalog čela i bele brade, ponestaje mi vrenema za mnoge lepe stvari u životu. Jedini svedoci mojih usamljenih putovanja su sad već svi oni nemi i sićušni insekti mekanih tela koje su neumorno plesale u vazduhu kao krhke balerine, dok ih nije zakačio vizir moje kacige.
Te večeri sova je već davno bila izašla na stražarsko mesto kada sam tiho uplovio u svoj usnuli gradić. Nepomično je stajala na ogoljenoj grani dok se njena silueta ocrtavala pod vedrim noćnim nebom. Imao sam neki čudan osećaj, da bez puške i bajoneta, u maskirnom oklopu sa metalnim šlemom na glavi iz kojeg znatiželjno vire dva velika oka,
( naoružđan samo visokoefikasnim sistemom za osmatranje ) usamljeni vojnik pomno me prati pogledom s visine dok sam odmicao cestom.
Ni njega nisam pozdravio uzdignutom rukom.
Septembar 2014.
r1100rs.apatin@gmail.com