Kad se zima navuce na ovu moju zemlju, kad se niz Dunav dovuku kosave i donesu mirise tudjih nevolja i tudju prljavstinu, ja se zacaurim, pozelim da zaspim dugi san i da se tek sa prolecem probudim i, jednostavno, nastavim tamo gde sam stao. No, covek ne pada u zimski san, pa sam ja prinudjen da guram zimu ispred sebe, prilagodjavam joj se, od ono malo sive lepote za sebe otkidam parce po parce, kao da sakupljam komadice razbijenog stakla.
Kad se zima navuce na ovu moju zemlju, ja najvise vremena provodim zakljucan u stanu, razgacen, U drustvu sa bocama kisele vode i balonima domaceg, fruskogorskog belog vina. Nekako mi se cini da je spricer od tog domaceg vina najodaniji prijatelj, koji me nikad izdati nece, osim sto mene ponekad izdaju vlastite noge od druzenja sa njim...
Te subote, u kasno poslepodne, vratio sam se iz jednog fruskogorskog sela, u koje sam isao da obnovim zalihu vina. Jedva sam docekao da parkiram svog razjebanog "keca", da zakljucam garazu i teske balone sa vinom popnem na peti sprat. A kad sam sve to uradio, kad sam se svukao do gole koze i napravio prvi bokal spricera, kad sam se namestio ispred televizora, nameran da gledam po pedeseti put moj omiljeni pornic, telefon je zazvonio i totalno mi sjebao koncepciju. Do djavola, ko se to mene setio? Sigurno nije neka nagradna igra, u kojoj na-sumice odabran telefonski broj dobija milion maraka!
- Da te jebo onaj ko te smislio! - dreknuo sam i podigao slusalicu.
- Da?
- čin Ti si?
Zenski glas! Jebote!
- Ja sam - zacijukao sam najumilnije sto sam mogao.
- A ko je to?
- Zar si mi glas zaboravio?
Tada mi je sinulo: tako milozvucan, barsunast glas, mogao je pripadati samo Marini, mojoj dragoj Marini, mojoj krsnoj somborki.
- Marina?
Zasmejala se.
- Tacno, papane, Marina!
Uvek me je, kad smo razgovarali nasamo, nazivala "papanom". To valjda zato sto se nisam ozenio njome...
- Odakle zoves? - upitao sam, moleci se da je odnekud iz sombora.
- Sa zeleznicke stanice... Tu sam, u gradu, i treba mi prenociste. Pa sam mislila...
- Dolazim za pet minuta!
I zaista, u tih pet minuta sam uspeo da spakujem oblacenje, strcavanje do garaze, voznju, prilicno vratolomnu, do stanice. A u slededih pet minuta vec smo oboje bili u mom stanu.
- Da te vidim! - zatrazio sam, cim smo usli u dnevnu sobu.
Okrenula se na vrhovima psrtiju, kao balerina.
Jos uvek je to bila ona moja Marina, Marina od koje se u glavi zavrti, a medju nogama pokrene orkan. Zgodna u picku ma-terinu, guzata, sisata, zelenooka crnka, viski-ju slicna, sto starija to bolja, lepotica prava. Nikad mi nije bilo jasno kako sam, ono ranije, uspeo da je capim, niti sta je to nasla na meni, u meni, i sva ta sranja...
Prelepa si, Marina... - zagugutao sam, raznezen.
- A ti si se ugojio kao prasac - nasmejala se, Da ti kazem nesto ... Udajem se slededeg meseca ...
Za srce me je ujela. Ali, to nisam pokazao. Podigao sam casu I nazdravio.
- Neka ti je dug i sretan brak, draga moja Marina.
U oku joj je suza zaiskrila. Uvukla se u moje narucje i skupila, slicna mokrom vrapcu na dlanu.
- Da li mi iskreno zelis srecu? - upitala je. zaborava nema nema
Tema: prva ljubav zaborava nema nema (Pročitano 8233 puta)