Tema: Nebeska ljuljaška

[Squi]

Nebeska  ljuljaška


9-ti Maj, kišni vikend je preseklo jedno toplo sunčano nedeljno  popodne, razmišljam na koju stranu krenuti u vožnju i iskoristiti ovih nekoliko preostalih sunčanih sati. Nisam se puno dvoumio, izbor pada na Ovčarsko-Kablarsku klisuru poznatu po Ovčar Banji i brojnim manastirima zbog kojih je u narodu zovu Srpska Sveta Gora.




Sam put do Ovčar Banje je prošao kao treptaj oka, da li zato što sam se uželeo vožnje posle ovih prolećnih kiša ili mi je ovog popodneva vožnja baš prijala… ne znam. Neprirodana mirnoća samog mesta I puste ulice samo su nemi svedoci da nova obilaznica polako uzima svoj danak a ona vreva i graja putnika namernika iz parkiranih autobusa i automobila ostaje u sećanju nas koji smo ovde nekada svaraćali na čuvenu pogaču sa kajmakom I ćevapima.



Ovčar Banja

Svi mi uglavnom prozujimo na motorima kroz ovu klisuru jer je put zaista idealan za “peglanje”  sva pažnja je  usmerena uglavnom na samu vožnju, ali ako bismo svoje putovanje isplanirali tako da ovde provedemo nekoliko sati mislim da bi ono što dobijemo za uzvrat nosili jako dugo u lepom sećanju…



 Banja ima termalne izvore pogodne za sva reumatična oboljenja tako da za nas malo “zrelije” bajkere može biti jako korisna uz relaksaciju I opuštanje. Kažu ako bi malo zakopali oko Morave našli bi toplu mineralnu vodu vulkanskog porekla, po predanju da nije Morave da je rashlađuje vulkan bi mogao da se aktivira.
Ko se odluči da prespava na raspolaganju mu je Hotel Kablar U ponudi Hotela Kablar su luksuzno opremljene sobe, restoran sa nacionalnom kuhinjom, café bar, zatvoreni bazen sa lekovitom banjskom vodom, wellness centar sa hidromasažnim kadama, saunom i prostorom za fizioterapeutske tretmane.



Klisura

Sa jedne strane divlji stenoviti Kablar (889m) kao da se preteći nagnuo prema većem I masivnijem Ovčaru (985m) dok između njih mirno teče Zapadna Morava oblikujući jednu od najlepših klisura u Srbiji. Ova klisura u svojim nedrima čuva izuzetne primerke flore I faune kao I istorijski deo naše duhovnosti satkane u srednjovekovnim manastirima ovog čudesnog mesta.





Deset manastira

Na 20km dugačkoj klisuri smešteno je deset manastira  po kojima je i dobila naziv „Srpska Sveta gora“, Vavedenje, Nikolje, Jovanje, Preobraženje, Sretenje, Svete Trojice, Uspenije, Vaznesenje, Ilinje, Blagoveštenje, kao i Crkvu Svetog Save i Crkvu – pećinu Kađenicu.



Ovčarsko-kablarski manastiri su nastali tokom 14 veka, a legenda kaže da su prve od njih osnovali odbegli svetogorski monasi za vreme katalonske najezde na Atos. Naredni veliki talas je usledio posle Maričke bitke, a dolaskom Turaka manastiri imaju ulogu čuvara duhovnosti I identiteta Srbstva ali I golih života izbeglog naroda koji se skrivao u klisuri.



Naš pokojni patrijarh Pavle je zamonasen u manastiru Blagovestenje. Na poziv svog školskog  druga Jeliseja Popovića, odlazi u ovčarsko-kablarske manastire gde počinje svoj monaški život. Najpre je bio u manastiru Svete Trojice u Ovčaru, a potom i veroučitelj deci izbeglica u Banji Koviljači. Tada se teško razboleo, a lekari su dijagnostikovali    
tuberkulozu, predviđajući mu još tri meseca života.



Izvesno vreme proveo je u manastiru Vujan, gde se izlečio i u znak zahvalnosti izrezbario i poklonio manastiru jedan drveni krst. Zamonašen je u manastiru Blagoveštenju 1946. godine, kada je rukopoložen u čin jerođakona.



 


Vreme koje imam na raspolaganju je dovoljno da obiđem samo jednu stranu klisure I njene manastire bez dužeg zadržavanja, zato se odlučujem za nešto višlji Ovčar nadajući se da ću stići da uživam u lepom pogledu sa njegovog vrha.



Odmah u podnožju Ovčara je lep izvor pitke vode uz samu magistralu gde koristim priliku da se osvežim i nešto prezalogajim.



Mesto je idealno za kratak odmor jer ima dovoljno stolova I klupa da se usedne jedan osrednji moto klub sa sve motorima.



Domaća adidas slanina proja i paradiz ovde imaju potpuno dugačiji ukus, ili sam ja samo dobro ogladneo.



Odmah pored ovog odmorišta desno je odvajanje puta za manastir Preobraženje koji je  skriven u gustoj šumu nedaleko od magistrale.  



Manastir Preobraženje



 Kod manastira Preobraženje se ne zadržavam dugo jer će svako od vas moći usput da svrati i lično oseti ambijent, zato idem dalje niz klisuru prema sledećem odredištu.



Manastir Vaznesenje


  
Podignut je na severnim padinama Ovčara. Zbog svog položaja u klisuri nije dostupan pogledima putnika koji prolaze ovim područjem. Obnovljen je na ruševinama stare manastirske crkve, na južnoj padini Ovcara. Dve mermerne rozete, ukrašene biljnom ornamentikom, ocuvane su u priprati i u središnjem delu hrama pa se pretpostavlja da je manastir postojao u 16 veku.Od rukopisnih knjiga sacuvano je cetvorojevandelje prepisano 1570. godine u ovom manastiru.



Velika ulazna kapija I impozantan kameni zid su u mi izgledali tako moćno kao da stojim ispred zidina drevne Troje, a umesto Trojanskog Konja ispred je parkirano mojih 150 dobro upakovanih konjića.  



Nisam hteo da remetim mir i tišinu ovog mesta napravio sam samo par fotografija, na ovoj drugoj vidite veliki odron ispred samog manastira koji opasno preti da zatrpa put budite oprezni ako budete dolazili.



Nastavljam dalje,  odmah na izlasku iz klisure nalazi se treći manastir sa ove strane Morave, Vavedenje takođe uz samu magistralu, manastir je ženski I vrlo je aktivan.



Manastir Vavedenje



Manastir Vavedenje, sa crkvom Vavedenje Presvete Bogorodice, nalazi se u mestu Pakovraće na desnoj obali Zapadne Morave. Po legendi, ovaj manastir su podigli Stevan Nemanja i njegov sin Sveti Sava. Prvi put se pominje 1525. godine, a obnovljen je 1874.godine.Poseduje retke stare knjige među kojima je i Beogradsko četvorojevanđelje, iz 1552

Nedaleko niz magistralu kod sela Pakovraće je desno skretanje za manastire Sretenje i Svete Troice ili put za Lučane preko sela Markovice. Put obilazi Ovčar i dolazi mu sa one druge pitomije strane i penje se do samog planinskog vrha.



Odmah posle Pakovraća prolazimo selom  Dučalići lepo i pitomo sa brojnim voćnjacima i oranicama, seoski atar se prtostire sve do ispod samog Ovčara.



Vrh samouvereno dominira nad kotlinom koja se pruža prema Čačku noseći na sebi nekoliko antenskih stubova koji se jasno vide sa velike daljine.



Put je dosta usponit I krivudav ali nema gužve I vožnja mi pričinjava  pravo  zadovoljstvo. Zastajem često ne bi li napravio što bolju sliku planine ali sunce mi bije pravo u oči tako da nemam neka velika očekivanja što se tziče kvaliteta fotografije.



Usput često nailazim na česme sa čistom pitkom I hladnom vodom  tako da i ako se neplanirano nađete u ovom kraju žedni sigurno nećete ostati.



Izlazim na prevoj, ispred mene je raskrsnica jedan krak odvaja desno ka vrhu a drugi nastavlja ka varošici Lučani.



Još jedna slika vrha, ali ovaj put sa ove bliže pitome strane…



Opet česma… kao što rekoh vode ima u izobilju na svakom ćošku…



Na sledećoj raskrsnici biram put prema vrhu da iskoristim poslednje zrake sunca i napravim par fotografija…



Ubrzo ispod točkova nestaje asfaltne podloge, erozija je učinila svoje… na pojedinim mestima put je ispresecan dubokim kanalima koje je voda napravila. Što se više penjem put je sve neprohodniji a uspon je sve veći.



Zbog tako loše putne podloge ne obraćam pažnju na cajgere nego se maksimalno koncentrišem na savladavanje uvala I razvalina na samom putu što se kasnije pokazalo jako loše po zdravlje mog ljubimca. Konačno stižem na sam vrh gde antenski stubovi paraju nebo, pravim par slika i krećem prema iskrčenom delu proplanka.



Onda mi pažnju privuče ljuljaška na samoj ivici iskrčenog dela šume, u prvi mah sam se zapitao čemu ljuljaška na ovom mestu, ali mi je odmah po tom ubzo sve bilo jasno.



Pogled sa ljuljške…  zaista nisam očekivao ovako dobar pogled od koga zaista zastaje dah.



Da… odmah mi je bilo jasno da je najveća greška doći ovde a ne poneti ozbiljan fotoaparat i zabeležiti ovaj utisak, činilo mi se da vidim toliko daleko kao nikada pre.



Pogled levo…



Pogled desno…



I front…



Verovatno ste čuli za onu narodnu pemu “Sa ovčara i Kablara “… pade mi na pamet da je  autor ove pesme Momir Mišo Pantelić iz sela Dučalovića mogao naći inspiraciju baš na ovom mestu gledajući sa visine puteve i karavane koji prolaze. U početku je to bila ljubavna pesma gde se čobanica obraćala svom draganu da bi kasnije za vreme Užičke republike bila prepevana tako da veliča lik I delo Josipa Broza Tita, u to vreme nazivaju je himnom Užičke republike.  

Malo podsećanje za one starije..

&feature=related

Ljuljaška...  nešto što sam najmanje očekivao na ovakvom mestu, predpostavljam da su je napravili ljudi koji održavaju antenske stubove ili možda vojska koja ima svoje objekte ovde na vrhu u svakom slučaju ja sam uživao u njoj i pogledu koji seže veoma daleko, e da… moram da kažem i to da je ljuljaška sad atestirana i na težine preko 100kg.



Posle kraćeg odmora na vrhu Ovčara krećem dalje prema manastiru Sretenje koji se nalazi sa suprotne strane planine okrenut prema Kablaru i duboko ušuškan među šumovitim obroncima planine. Spuštanje je gotovo isto tako teško ako ne I teže nego izaći na vrh, savet za one koji budu dolazili… zaboravite na prednju kočnicu, smanjite brzinu na minimum I zadnjom kočnicom kontrolišite spuštanje. Konačno silazim i skrećem prema manastiru Sretenje, put je uzak I krivudav ili je podloga dobra, mora voditi računa  da na oštrim krivinama držite krajnje desnu ivicu puta jer je mimoilaženje vrlo otežano.

Voda… gde god se okreneš izvori, česme, potoci… stvarno je neverovatno koliki vodeni potencijal ima ova planina.



Put se lagano spušta niz planinu da bi se konačno našao sa one druge okomitije strane, zastajem da napravi par slika. Visoko iznad kao u oblacima se vidi antenski stub i proplanak sa koga upravo dolazim.



Pored samog puta na jednom malom proširenju je veliki metalni krst napravljen od prohroma, dar porodice Radoičić manastiru Sretenje.



Manastir Sretenje Gospodnje



Manastir Sretenje Gospodnje se nalazi na zaravni ispod vrha Ovcara Koronjskog, na
izvorištu potoka. Prvi pisani pomen o ovom manastiru sacuvan je u jednom rukopisnom jevandelju iz 1571. godine. Hram je živopisan 1844. godine u vreme užickog episkopa Nicifora Maksimovica i knjaza Aleksandra Karadordevica.



Manastir izgleda kao sa razglednice, mir I tišinu remeti samo rezak kawin zvuk a to je toliko neprirodno u ovom okruženju da mi je prosto neprijatno zbog remećenja ove idilične slike.



Ispred samog ulaza u manastir je proširenje I naravno česma gde mogu posetioci da se okrepe I odmore, pravim još nekoliko fotografija I rešavam da nastavim dalje, u samom manastiru ne vidim nikakvu aktivnost ostaje mi da se nadam da ih nisam prekinuo u popodnevnoj molitvi.



Sledeći I poslednji koji ću obići sa ove strane klisure je manastir Svete Troice, spuštam se još niže niz planinu uskim putem oivičenim gustom šumom koja svoje grane drsko pruža pred prolaznike  kao da želi da ih pozdravi I poželi dobrodošlicu.



Ispred manastira zatičem uredno složena drva za ogrev, šuma oko manastira je lepo uređena I nigde se ne vidi nijedana suva grana, sve je čisto I besprekorno sređeno.



Manastir Svete Troice





Usred šume, u tišini, koja je potrebna za duboku i stalnu molitvu, na zapadnim padinama Ovcara, nalazi se manastir Svete Trojice. Najstariji pisani pomen o manastiru potice iz 1594/95. godine.



Lepota manastirske crkve govori o umeću majstora, angažovanih da rade za očigledno bogatog naručioca sa izgrađenim ukusom, koji je u teškim i nesigurnim vremenima imao dovoljno osećaja za lepo i uzvišeno u arhitekturi. Ona svojim opštim sklopom i proporcijama predstavlja ne samo najznačajniji arhitektonski spomenik u Ovčarsko – kablarskoj klisuri, već je jedno od najlepših graditeljskih ostvarenja sa kraja 16 veka u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.



Moram da primetim da ovaj manastir izgleda zaista neverovatno lepo, dvorište uređeno i čisto do prefekcije, zelenila i cveća ima na svakom  koraku, visoko četinarsko drveće pokriva svojom hladovinom  dvorište manastira, mir i tišina su  ovde još izraženiji.



Pravim još nekoliko snimaka i ostavljam manastir u svom idiličnom  okruženju dok se poslednji sunčevi zraci provlače kroz visoke vrhove manastirske  šume.



Put me u povratku vodi  preko sela Markovice, zelenih livada, uzoranih oranica,  lepo uređenih dvorišta i bašti. Markovica je jedno od lepših sela u moravičkom okrugu.



Iza mene ostaje planinski masiv Ovčara, ali gledajući ga sa ove strane stiče se utisak da uopšte nije toliko divlji kao sa zapadne strane…  čak naprotiv bujna vegetacija ukazuje da je ispod površine dobra I rodna zemlja, vode ima više nego dovoljno što dokazuju brojni izvori kojim je prožeta cela planina. Po mom skromnom mišljenju ovo su idealni uslovi za život za onoga ko sebi želi mir tišinu i zdravo okruženje.



Na izlasku iz Markovice je podignut neobičan spomenik stradalim u proteklim ratovima, dugi spiskovi na mermernim pločama podsećaju meštane na pretke koji su dali svoje živote braneći otadžbimu.



Spuštam se prema Lučanima od kojih me deli još samo selo Negrišori. Tu sam zapazio par lepo očuvanih krajputaša. Vidi se da su ih potomci lepo održavali jer se na njima još uvek može jasno pročitati kratka biografija pokojnika sa prezimenom Domanović.



Po slikama koje su nacrtane može se zaključiti da je pokojnik voleo da popije po koju “domaću mučenicu”… dok bi se za pokojnicu moglo reći da je bila dobra domaćica  posebno vešta u pravljenju “belog mrsa” na šta asocira slika kačice za beli mrs.  





Ulazak u Lučane I ograničenje od svega 40/h… ne znam čemu ovo ograničenje kada do grada ima još nekoliko kilometara! Prolazim kroz varošicu uglavnom poznatu po fudbalskom klubu Mladost, mesto je mirno u prilično usporeno, ulice su puste I tek po neki auto prođe u suprotnom smeru.  



Na izlasku iz Lučana je raskrsnica koja odvaja levo za Ivanjicu I Guču a pravo izlazi na magistralni put Čačak Požega.



Nakon par kilometara evo me ispred magistrale, ovde obavezno dobro obratiti pažnju ako želite da idete u pravcu Požege jer to podrazumeva prelazak na drugu traku u nepreglednoj krivini gde se vozi prilično brzo, lično sam prošle godine imao neprijatno iskustvo u ovoj krivni ispred tunela kada sam dolazeći iz pravca Čačka umalo sustigao traktor koji se uključivao iz pravca Lučana.



Već sam uobičaijo da predstavim po jednu drumsku kafanu posle svake vožnje, ovog puta ću vam preporučiti restoran “Bajo” koji se nalazi na oko sedam kilometara od Požege prema Užicu uz samu magistralu, ima dobar parking, uvek kuvano jelo,etno ambijent a vidim da će uskoro moći I da se prenoći.



Sunce polako zalazi, sutra opet najavljuju kišu i zahlađenje, drago mi je što sam uspeo da otkinem ovo sunčano popodne i da napunim svoje baterije do sledećeg sunčanog vikenda.



Te noći sam sanjao ljuljašku na vrhu Ovčara…  pogled koji miluje okolne planine…  srebrnu reku koja ispod sebe smiruje ključale termalne vode… manastirsku tišinu...  bistre planinske izvore i neke meni drage ljude.







 Sutradan...  

...jutro oblačno ali suvo, hajde da se provozam motorom do centra I kupim novine. …dugo vergla  …vraćam čok…  ponovo verglam dugo …ponovo čok …pali ali jedva… iza sebe vidim veliki plavi oblak dima  koji dolazi iz auspuha.  Dva cilindra rade dok druga dva sporadično uspevaju da sagore smešu koja se sastoji više od ulja nego od benzina.  Odmah mi je bilo jasno da sam ga pregrejao, sinoć je još bio topao i nije dimio ali su se u međuvremnu karike ohladile i skupile tako da sada ulje prolazi okolo…  

Sve mi prolazi kroz glavu u jednoj sekundi vraćajući film kao usporeni snimak… NIJEDNOM za vreme vožnje po najusponitijem delu Ovčara nisam pogledao u temperaturu a ono je baš htelo tad da se desi! NIJEDNOM nisam čuo da se upalio ventilator što me dovodi do zaključka da me je izdao ili termoprekidač ili termostat…  mučnina u stomaku  …gorčina u grlu… dugo se ja i on družimo  …puno smo toga zajedno prošli da bih ja prevideo ovakav bezvezan kvar koji je uzrokovao još veće posledice. Rezultat je sledeći… zbog pregrejanosti stradale su karike i gumice ventila… popravka je u toku. Ovo planinarenje i moja nepažnja me je skupo koštalo. Ali sledeću put ću dodati prekidač za ručno paljenje ventilatora kada rešim ponovo da planinarim.  

[farbach]

Bez teksta, bez daha. A ljuljaska....Da li mozes da postavis koordinate ljuljaske ili poziciju na google earth?
Steta za kvar.

[Boban]

Srbija je stvarno prelijepa. Nisam ni znao da ima toliko toga da se vidi na tom potezu. Definitivno moram proci tuda. Da si jos neku mapu postavio, ne bih imao sta da dodam. Svaka cast Rade!

[Gremlin]

Fantastican putopis, i ja sam ostao bez daha. Bas si se potrudio da nam docaras Ovcarsko Kablarsku klisuru i njene manastire i hvala na ovom predivnom putovanju kije si nam preneo.

A za kvar se ne brini, sredice se to vec nekako.

 

[Gremlin]

Fantastican putopis, i ja sam ostao bez daha. Bas si se potrudio da nam docaras Ovcarsko Kablarsku klisuru i njene manastire i hvala na ovom predivnom putovanju kije si nam preneo.

A za kvar se ne brini, sredice se to vec nekako.

 

[serbduck]

Druze, tu sam odrastao...

HVALA

[Montenegrian]

Bravo, odlična reportaža. Pošto odavno razmišljam da se provozam tuda, a neki planinari su mi rekli da kod Milanovca može negde da se skrene i da se ide nekim brdskim putevima bez silaska na magistralu, zanima me da li znaš za to. Kažu planinari da postoji put kojim mogu da se obidju svi (ili većina) manastira bez silaska na magistralu.

[joksa]

Bravo. Najlepsi kraj na svetu.

[velimlje]

Super !!! Hvala ti na trudu , divnim slikama ...

[Ivta - MK Smederevo]

Ovo ide na naslovnu, prava slika Srbije i prirodnih lepota.
http://www.motoasocijacijasrbije.com/bike_code.htm

[Crven Ban]

Steta sto ne znam te puteve po klisuri, a da se ne ide magistralom, bas bih ih obisao sa zadovoljstvom, zajedno sa manastirima, naravno.

[kursula]

Bravo majstore!

[GS650G]

Ako neko dolazi da vidi ovo i jos dosta toga na ovoj lokaciji rado cu vam biti vodic.Rade javi se kad budes  imao nameru da nastavis putopis. mob.063 8145698.  032-261987 ili 032-261205 BROCO. Cacak

[mirko gvozdeni]

Svaka cast... prelepo.