Oktobar 23, 2018, 05:19:38 pre podne

Autor Tema: Apatin-Homoljske planine-Đerdapska klisura-Turn Severin  (Pročitano 1495 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže bmwr1100rs

  • Suvozac
  • *
  • Poruke: 5
Apatin-Homoljske planine-Đerdapska klisura-Turn Severin
« poslato: Mart 07, 2017, 01:22:28 posle podne »
Dolina se počela prevrtati u svom mekanom krevetu ali još uvek sanjala trenutak kada je topli sunčev zrak izbio povrh brda i nemilosrdno rasterao maglu.
Nakon obilnog doručka i neizbežne cigare, zaskočili smo motore i krenuli zmijolikim putem koji je krivudao po ivicama padina, povezujući raštrkane kuće pokraj ceste. U savršenoj simetriji – jedan do drugog, zauzeli asfaltni put i bili jedini tog jutra u saobraćaju. Ispred samog ulaza u zelenu tvrđavu, poprečno je tekla bistra rečica  a preko nje, lenjo se pružio vitak drveni most sa niskom ogradom. Mekani točkovi na oblim gredama proizveli su prijatan zvuk udaraljki sličnim kao marimba. Zaustavili se kako bi  fotografijom ovekovečili trenutak. (Tek se kasnije otkrilo da u aparat nije stavljen film.)
Dan i priroda priredili su nam fantastičan doživljaj. Cesta bila zasuta šarenim lišćem a sa leve strane zaseka skoro vertikalno, uzdizale se monolitne stene - potpuno gole. Dnevna svetlost slabašno se probijala kroz gusto drveće obloženo mahovinom, a temperatura vazduha bila niža za desetak stepeni u odnosu sa suncem ozarenu dolinu. Ponovo se zaustavili da obučemo vetrovke. Sa severne strane uz samu ivicu puta, ponor je ronio u dubinu. Stepenaste terase bile su zarasle žbunjem a u samom podnožju klisure, glasno se oglašavao planinski potok. Bistra voda u žurbi i bučno umivala svoje glatko izvajane kamenčiće. Napravili smo par slepih fotografija koje su danas arhivirane samo u našoj memoriji.
Satima se vozali makadam cestom i često upadali u kojekakve rupe pokrivene lišćem. Amortizeri bi tad tvrdo preuzeli udarac a ja sam jezikom prebrojavao zube u ustima. Tama se ušuškavala šumom. Krivudava cesta postala ravna linija kao strela a drveće pokraj puta stalo u kolonu, jedan iza drugog. Neočekivano, izbili smo na čistinu. Noć bila svetla i mekana kao pamuk. Veličina šumske zajednice brzo se smanjivala u odrazu ogledala. Uz nasip,  pružao se odvodni kanal zarastao u prašnjav korov. ŠirokaYamaha sa dva kofera, protresla je nisko rastinje kao staro ćebe, a u lice me pogodi oblak prašine. Pomerio se prema sredini asfalta. Sopstvena senka, uvek i nedostižno za korak bila ispred mojih točkova. U hipnotisanom stanju ugasio sam svetla, dodao gas i počeo kopati po svojoj mašti. (To će se kasnije i dokazati.) Na  livadi plast sena proboden šiljatim kolcem, usamljeno je štrčalo u visinu a ispred lugarske kućice podignuta rampa ukazala na slobodan prolaz. Ako je neko imao za pravo da naplati ulaznicu, ta čast mogla je pripasti samo mesecu. Dočekao nas ogroman i okrugao, kao da je šestarom ocrtan i s pravom je gospodario noćnim nebom. Viosoko iznad, sićušne su zvezde kitile bezkonačni svemir.
Nivo adrenalina širio se u meni kao purpen pena istisnuta iz boce. Trgnuo  se u trenutku kada  pred sobom koji metar opazim motor i trepčeće svetlo led sijalica. Hoppa, ovo bi već moglo biti da je stvarnost. Na tabli pisalo: ''Lipovica''.
Kroz ruralno naselje šarala je neosvetljena ulica, a slika pred očima bila mi je suprotno od onog što sam očekivao. Kraj same ceste nizale se kuće spratnice, uglavnom nove, četvrtaste i ogromne sa crvenim kosim krovovima. Po svom izgledu pre bi se uklopile u razglednicu sa širokim plavetnilom mora iza sebe, nego sa zelenim planinama u pozadini. Ni jedan objekat nije blizu susednog, ni prvi predaleko od zadnjeg. Očekivao sam znatiželjne poglede sa širokih prozora upućene prema cesti ali su zavese ostale nerazmaknute, bez radoznalih očiju koje vire iz polutame. Popločana dvorišta veličine manjeg trga, bila su potpuno napuštena. Nigde zaboravljene igračke ili dečijeg bicikla, nigde metle korovnjače pokraj ulaznih vrata naslonjene na zid, nigde starog traktora van upotrebe pod šupom. Nisam zapazio da se veš suši po razapetom kanapu, mačku kako pretrčava cestu, ni čuo kera da laje na mesec. Sablasno je bilo pusto, poput misije na crvenoj planeti.
U glibu i razrovanoj zemlji pokraj puta, stajala je čelična grdosija zarobljena do svojih gusenica. Sa krova bagera odbijao se mesečev sjaj pod čudnim uglom šireći sopstvenu svetlost u visinu, a pod nebom stvorila se vizuelna iluzija vatre zelene boje. Ništa tome slično još nisam video.
Gazdarica se zabrinula zbog našeg kašnjenja od par sati, da bi na kraju zvala telefonom. Kada je čula zvuk naših motora, izašla na dvorište sa osmehom na licu. Mladu ženu u seoskom domaćinstvu  život je naučio da strpljivo toleriše razne nestašluke starih momaka. Podgrejala je još jutros ugovorenu večeru a mi smo flašom crnog vina krunisali dan. U skromno opremljenom pansionu zauzeli čitav sprat, svako za sebe -  po jedan apartman. Pijaća voda dovučena sa obližnjeg brda, lako je saprala finu prašinu sa lica a koži prijalo tuširanje. Pred ponoć svako se povukao u svoje odaje.
Ugasio sam svetlo u sobi, otvorio prozorsko krilo i zagledao se u daljinu. Sa livade, slabašan vetrić nježno kao izdisaj, zaljuljao je tanke zavese i pomilovao moje još uvek vlažno telo. Miris sena i trulog lišća penjao se uz vanjski zid, sve do sprata. Raširio se na mekanom krevetu a pernati jastuk smotao ispod glave. Sit i zadovoljan, grudni koš pospano je talasao ispod moje brade.
Nastao je potpuni mrak kada se mesec sakrio iza brda, a sitne zvezde bile suviše visoko da bi dostojno nasledile njegov sjaj. U tišini, kazaljka analognog sata glasno je koračala sobom kao što uvežban vojnik gazi strojevi korak na poligonu. Imitacija ručnog sata sa kajšem, sav od plastike boje zlata, kičast i ružan, visio je na zidu okačen na mali ekser. Takvog sam ga upamtio još dok je gazdarica pokazivala sobe.   
Skoro na granici sna ili već u snu, čuo sam korake u poredsoblju. Jedno se vreme vrteli u krug po glasnim pločicama, da bi odlučno krenuli uz stepenice, sve do podesta koji je delio dugačak hodnik na dve simetrične strane. Tu su ponovo zastali, verovatno da se podele u grupe. Sablasno mumlanje kružno je putovalo kućom kao zajašen bumerang. Nerazgovetni glasovi preobrazili se u žalosno cvilenje, skoncentrisani isped vrata sobe. Uši narasle u mene kao od zeca a suva usta otimala se za vazduh. Šakama sam prekrio lice u nadi da ću postati nevidljiv. Zenice oka proširile se do granice pucanja i pretile da će iskočiti iz svog ležišta. Očekivao sam svetlost iznad  praga ili senku da proleti kroz zid. Sat je i dalje odkucavao sekunde a meni se činilo da broji godine. Možda sam se večeras suviše približio mesecu.
Dan je brzo pregazio jutro. Probudilo me zveket tanjira, čaša i pribora za jelo. Lakirani plakar nasprem prozora i široka vrata, blistali su poput kristala pri usmerenoj svetlosti. U ćošku, paukova mrežica elastično se uvijala kako je vazduh provaljivao u sobicu. Sve je ostalo netaknuto. Zdepasta kazaljka sata stajala između brojeva 12 i 1, nešto tanja i duža između 8 i 9 a vitka samo se refleksno trzala u mestu. Ustao sam iz kreveta, prišao zidu i izvadio dve baterije iz kućišta. Noge vojnika ostale su zakopane u mestu. Da, sad se već sećam. Moji roditelji, davno, takav su dobili na poklon kojeg sam okačio na zid dnevne sobe. Što zbog nostalgije ili zbog preživele noći, sad mi se učinio da je prelep. 
Doručak je prošao bez izgovorene reči. Niko od nas nije komentarisao događaje od sinoć. Na benzijskim pumpama bili smo redovni gosti. Puni do čepa, uz dunavsku magistralu, spustili se do Kladova. Bila je nedelja i gluvo doba dana. Sedeli smo ispred pustog kafića pod širokim suncobranom dok je topao vazduh treperio oko nas. Iznenada i niodkud, tišinu je presekla mutna tutnjava. Glave su nam kružile oko ramena ne bi li odredili šta i iz kog pravca prilazi?
Široku aleju krasio je zeleni drvored sa svojim raskošnim krošnjama a ispod njih odmarala se senka i ugodna svežina. Iz zaklona, prvo su provirili farovi. Skočio sam sa stolice i zamalo da srušim stolove oko sebe od uzbuđenja. Kolona se približavala trgu u čijem središtu ograđeno zemljište sa šarenim cvećem kitila je prostor kružnog toka. U nizu, jedan za drugim, 8 jahača uvijala se u oštrom zavoju kružeći oko zamišljene osovine, kao što se vrte drveni konjići na ringišpilu. Gromade gvožđa, hroma i plastike neverovatnim sjajem privlačili su pogled. Jahači na duge staze, od prvog do zadnjeg, svi na Harley Davidson motorima, zastrašujuće i pitomo. U američkim filmovima iza takvih scena uvek slede banalni kadrovi trećerazrednog obračuna sa gomilom mrtvih i negativnih likova. Na samon repu kolone vozila se devojka ( po jednoglasnoj proceni ) jer tako elegantno držanje i divnu stražnjicu muškaraci nemaju. Znala je za svoje kvalitete i zato prsa izbočila kao ponosit golub. Izkosa, pogledao sam u Ivicu i osetio da iz mojih očiju čita nikad izgovorene reči.  (Želja da se priključim družini ali ne zbog seksepilnog začelja, već zbog njihove mladosti i slobode.)
Ivica se vratio u Tekiju a ja sam odlučio da se uz granični pojas provozam na rumunskoj strani.
Iz barake kroz mali prozor brkati carinik, dobro me odmeravao uz napomenu da delujem umorno. Budite oprezni kod naših suseda jer su jako brzi i nedisciplinovani vozači.
Tako je i bilo. Na zaustavnoj traci čekao sam minut da bih propustio sve one koji su jurili kao metak   prema gradu Turn Severin. Uključio se u saobraćaj iza sporijeg kamiona. Rastojanje između nas bilo je oko 30 - ak met. Na visokom šleperu platnena cerada tresla se poput oštećenog padobrana pri slobodnom padu, a kilometar sat pokazao brojeve 110. Nisam verovao svojim očima – eto ti vraga,  u retrovizoru primetim drugu nakazu. Čelična grdosija tutnjala je iza mene u punoj brzini poput otkačene lokomotive. Motor je postao neposlušan a moja se sreća merila u milimetrima. Više sam imao poverenja u snagu agregata nego u svoju veštinu. Stisnuo sam ručicu gasa a ispod sedišta galopom, potrčalo je svih 90 konja. Bezbedno se izvukao a konvoj budala ostavio iza sebe.
U povratku Ivici nisam hteo ispričati svoj nemili doživljaj zbog njegove simpatije prema kamiondžijama. 
Šestog dana pre podne, žena ga nazvala i brzo je odlučio da krene kući.
Rastali smo se na platou za odmor odakle se pružao divan pogled na Dunav, klanac i planine. Pri savršenom miru, ugodna i topla sunčeva svetlost prosula se nad plavozelenkastom vodom. Ispod nas, krstarili su turistički brodovi a iza svakog zaostao je beli trag u bliku slova '' V '' Slika me neodoljivo podsećala na usku majicu prilepljenu uz vitko telo mlade devojke. Podigla je tanke ruke visoko iznad glave, laktove savila prema potiljku i podbočila se ukrštenim prstima. Eto, ona se danas predaje svoj voljenom u zagrljaj. Svlačila se od struka naviše. Dugačka se kosa  rasula  po golim ramenima a vitak vrat kao stablo bele topole, ponosno je istaklo lepo lice kao u anđela. Začešljala je svoj uvojak kose prstima da bi ravno pogledala u oči mladića  i potvrdila svoju čednost. Čvrste grudi rasle su od uzbuđenja, srce užurbano pumpalo uvazvelu krv a naborane bradavice bile sjajne kao kora zrele naranđže. Otvorenim šakama veoma sporo, plovila je nizvodno po golom stomaku. Za trenutak se zadržala iznad plitkog udubljenja gde se rosa ugnjezdila. Bilo joj stid i pocrvenela je u licu. Setila se majke. Skupljen palac i kažiprst, zaustavili se na metalnoj pločici cibzara. Niko još nije dodirnuo njeno telo i belu kožu tamo dole, u obliku slova '' V ''
Ljubavna igra se završila. Mlada devojka preko noći, preobrazila se u iskusnu i gordu ženu a bezbrižna lepota mladosti više nikad neće biti ona ista kao pod crvenim suncem u šumici, na izmaku jednog septembarskog dana.
Lako se dalo  primetiti da leto odbrojava zadnje sate.
Naredna tri dana putovao sam bez partnera - vodića i navigacije. Kad me sejen i kalendarski sustigla, krenulo je sve nizbrdo. Iz pravca Karpata došunjao se tih vetar. Tokom noći zvezdano nebo presvukli su tvrdokorni oblaci.
Nestao je voštan mesec i odsjaj sa kore jajolikih  tikvi koje su rasuto ležale u dolini, nestale su
tajanstvene oči malih životinja i jedno tiho carstvo u kojem smo uživali proteklih dana.
Rano izjutra, dva planinska lanca široko su otvorila svoja vrata prema obali da bi reka u izvidnicu poslala svoje mrzovoljne talase. Gomile sitnih grana, plastičnih boca, najlon kesa i prljave pene talasalo je među kamenim blokovima.
Dunav je još uvek bio tu, kao i svih ovih dana, ali sad  nekako sa tugom tekao uz utisak da se opraštam od  dragog prijatelja koji je bolestan i neću više imati prilike da ga sretnem. Upalio sam motor a sa prvim pređenim metrima, kišne kapi rashladiše mi obraz. Kako su se brojevi hronološki nizali na kilometar satu, vetar bio sve hladniji a kiša jača. Kroz poluotvorenu kacigu svaka kap me bolno udarala u preplanulo lice. Vozio sam nizbrdo a bujica vode oko mene trčala u plitkim brazdama asfalta. Niz vrat osetio sam da je procurio tanak potočić i rashladio kičmeni stub, pa uz butine dospeo do poludubokih cipela. Ubrzo prsti su mi bili obareni poput sirovog mesa u salamuri. Gomilu psovki sam izgovorio u sebi na svoj račun i račun motora, kada meni u susret naišla ekipa biciklista u žutim kišnim kabanicama i sa malim koferima natovarenim sa strane. Put sa oštrim nagibom penjao se nagore a biciklista je uspravno – čvrstog držanja, bez vidljivog napora jednolično motao pedalu. Predvodnik je bila žena, visoka i koščata sa finim crtama lica. U trenutku mimoilaženja naši pogledi se ukrstiše a ona se nasmeši. ( Nikad neće biti objašnjeno zašto ? )
U sećanju mi ostade njen pozdrav i osmeh dok je voda u mlazu curila sa oboda njenog kačketa. Palo mi na pamet da su to sportski fanatici ili sektaši sa ludim kolovođom. Put do Milanovca bio je provodnik između ružnog i još ružnijeg. Iznajmio sam sobu i zavalio se u vruću kadu. Kada je popustila napetost, počeo sam razmišljati o ženi na biciklu. Takvo se lice moglo roditi samo u praskozorje civilizacije dok je Stvoritelj još verovao u trajne i svete stvari, kada čovek još nije vladao jezikom ali u njemu zaživela klica urođenih emocija, kada je grč mišića na licu neandertalca već ukazao na stah i bol, na radost i tugu, na glad ili sitost. Poruka žene sa bicikla mogla je biti: Nije nam lak put koji smo sami odabrali, a nije ni najteži kojim možemo krenuti. Svi se mi nadamo da iza tunela – s druge strane planine, magla već razilazi i sunce greje asfalt.
Stajao sam na balkonu i posmatrao krovove. Kiša je već satima zvonila po olucima a dole niz mokru ulicu hodali su šareni kišobrani, retko u paru, uglavnom sami, niko bezciljno. Jedan za drugim, počele se paliti neonska svetla po izlozima a visoke ulične svetiljke u trenutku ofarbale ružno nebo. Iz obližnjeg dimnjaka poput vatrometa, vrcale su iskrice, kratkog života ali vesele. Prstenasti oblak srebrne boje kružio je nad odžakom. Zaljuljao me osećaj tuge. Sutra vozim kući, taman da sekire padaju sa neba.
Iz pravca Sombora samo jedan put vodi za Apatin – pored vojnog aerodroma i preko kanala   Dunav-Tisa-Dunav. Sa mosta, čak ni zamišljen vozač  ne može a da ne primeti udaljenu kupolu sivog vodotornja sa crvenim svetlom pri vrhu. Nakon pređenih 1350 km. prilazio sam svom realnom životu koji se zaustavio tu, baš na ovom mostu, pre devet dana. Sunce je zašlo. Usporen saobraćaj podsetio me na kokoške opijene slepilom dok se gnjezde u drorištu. Vazduhom se provlačila prašina i miris sagorele nafte. Letina je skupljena sa njiva a vredne ruke i sagnuta leđa nadničara, zamenuli su traktori sa ogromnim točkovima.
Reflektori novokomponovanih čobana nervozno su tragali masnom crnicom za svaki izgubljen klip
kukuruza. Po nalogu Guzonje, stigla zapovest da se svako zrno pokupi a miševi svoju gozbu nek obave na konkurentnoj parceli. U osvetljenoj kabini krupno telo muškarca na ritam skakalo po federima tapacirane fotelje. Neko je galamio. Ako ulovite zeca, to vam je topli obrok i odbija se od zarade. Tehničari zauzeli formaciju jedan do drugog i džambo vrećama krenuli na zapad. U daljini, pri samom dnu zemljine kore, nebo još uvek imalo bordo boju. 
Motor parkiram uvek ispod stare tise. Komšinica me dočekala sa većim oduševljenjem od ukućana, da bi još iste večeri '' ljubazno '' saopštila svoju naredbu: Drvo se vadi! Ona više nije u stanju ceo dan da leti po dvorištu kao veštica, sa metlom u ruci. ( Moj zaključak. ) Sav u besu, poželeo da ove jeseni ajvar skuva od tisovine. Deca i unučad glasno su negodovali a drvoseće profesionalno oborili stablo. Široka krošnja pri padu razbila je dva prozora i zakrčila ulaz u kuću. Rezana građa još će se godinama sušiti na tavanu dok bude spremna za tehničku obradu. Odluke koje zadiru u daleku budućnost, danas već prepuštam mladima. Dah se večeras brzo pretvara u maglu a kristali leda predivnim šarama ukrasili su prozore.
Sa reke dopiru jezivi zvukovi od čega se koža zateže po telu i krv ledi u venama. Po danu, slika je   zastašujuća jer imate utisak da se reka porađa. Oštre sante leda, tromo, penju se jedna drugoj na leđa a pod težinom tereta čuje se podmuklo struganje i lom. Mali oblak snežne prašine pokazat će se na mestu gde se ploča prepolovila a prasak sekundom kašnjenja stiže na obalu. U slojevima se gradi masivna utvrda. Na samom vrhu, siva ptica mirno čvaka smrznutu hranu. Za nju, ovo je samo besplatno putovanje niz reku. Toplu sobu noćas delim sa čašom crnog vina i u prijatnom društvu završavam svoju priču. Iglice tise rafalno pucketaju u smederevcu dok miris zimskog parfema uspavljuje kao anestezija. Postepeno tonem i sanjam.
Kroz indigo plavo nebo prvo je provirila zora i snežne pahulje koje su Valcer plesale na hladnom vetru. Niotkuda, pojavio se dečak u skafanderu sličnom kao što nose astronauti. Na sebi imao glomazne čizme duboke do kolena i jaknu boje zlata, ispunjenu debelom postavom. Okruglo lice bilo se izgubilo pod šubarom, a štitnici za uši visili skoro do ramena. Trapavim koracima krenuo zavejanim putem. Ravnotežu balansirao sa dva skijaška štapa zabadajući ih kroz sneg, sve do smrznute zemlje. Na drvenom mostu zastao na časak, okrenuo glavu unazad, pogledao u nešto i produžio pravo napred, prema šumi. Činio je to periodično sve dok se telo nije izgubilo među golim drvećem.
Budim se u krevetu sa ljubomorom pored sebe. Znam da je svim srcem uživao u sopstvenoj sreći i u tragovima koji su ostali iza njega, u netaknutom snegu.
Bio je prvi.
Da bi ovi redovi ikad dospeli na beli parir, zaslužni su motori  ''Yamaha '' 1200 Super Tenere, BMW R 1100 RS,  foto aparat marke Canon–bez filma, Ivica i ja. 

P.S. Planinari, biciklisti, ljubitelji prirode i putovanja, pišite.
Dajte da skratimo ove duge zimske noći u nadi da bi se nekad i negde u budućnosti mogli sresti.
r1100rs.apatin@gmail.com















Van mreže MR.Čokanlija

  • Administrator
  • Ultimate Biker
  • *
  • Poruke: 3375
  • Pol: Muškarac
    • Moto KLub Čokanlija na WEB-u...
Odg: Apatin-Homoljske planine-Đerdapska klisura-Turn Severin
« Odgovor #1 poslato: Mart 07, 2017, 08:54:18 posle podne »
Prelepo putovanje... *605
Brate svaka ti čast za ovako lep, zanimljiv i poetičan putopis  *603
MAS JE JAK ONOLIKO KOLIKO SMO SVI MI ZAJEDNO JAKI!!!
PRATITE MOTO ASOCIJACIJU SRBIJE NA FACEBOOK-U:
https://www.facebook.com/MotoAsocijacijaSrbijeMAS