Imao sam priliku da budem vožen jednocifren broj puta, od toga mi je ubedljivo najneprijatnije na R-u. Bilo to brzo ili ne, položaj nazad mi je odvratan, posle toga sam počeo da poštujem devojke koje sedaju pozadi. Najidiotskija vožnja mi je bila na R1, dva magarca od po sto kila, na točku... užas.
Mnogo mi je prijatniji osećaj da imam nešto iza leđa, kad je makar kofer iza, kvalitativno je lepši osećaj. Ne znam, nisam siguran baš da nemamo poverenja u prijatelje, bar ja znam koliko ne znam i oni često znaju koliko ne znaju, a znaju dovoljno, i verujem im dovoljno da se ne bojim da ću strugati asfalt (čak i ovom mom klipanu koji je vozio R1, najbolji je vozač koga znam... mada ne bih sedao iza njega da sam znao da će izglupirati). Više je to strah što u ulozi suvozača nemam ama baš nikakvu kontrolu nad situacijom, najviše što mogu da uradim je da ne smetam. Nešto kao na roller-coasteru: znam da idem po šinama- nema vozača ili bilo kakvog pitanje veštine itd, ali ne da nije svejedno nego... Ne volim ni kada sam vožen u kolima kad malo bolje razmislim. Svi mi ipak posmatramo svet iz perspektive prvog lica. Zato i volimo vožnju u prvom licu.
Mislim da je najbitniji faktor u celoj priči faktor navikavanja. Posle desetak vožnji roller coasterom uzbuđenje jenjava, i vožnja je samo... vožnja.
Tema: Voznja na zadnjem sedistu (Pročitano 8874 puta)