KAWASAKI Z 750
1981.g. sam kupio prvi NOV japanski motor. Kawasaki Z-750.
Sa drugarom sam otisao u Austriju u Murek kod Tusera. Taj Tuser je omogucavao da se plati samo eksportna cena motora, a posto je granica bila blizu, njegov covek podje, ponese izvozne papire, zajedno overimo i on sa vrati sa papirima nazad a mi produzimo u SFRJ.
Trazio sam da mi posalju cenovnik, on mi ga je poslao sa prospektima, a ja sam ga svuda nosio sa sobom, gledao svaki cas, pravio kalkulacije, racunao dazbine, sve sto sam mogao prodavao, da kupim bas 750, a ne 400 ili 500.
Za one mladje, u nemacku marku je islo 7 silinga, a kasnije, dve marke u evro. ( Tj. 14 silinga u evro).
Ovakve su bile eksportne cene pre 30 godina. Ali 14.000 silinga je bilo mnoooogo, vise nego sada 1.000 evra.
A i to sa uvoznim dozvolama na povratnike iz inostranstva..... E, to mi se jedino ne svidja iz tog vremena, stalno u nekoj petljavini sa nelegalnom kupovimnom uvoznih dozvola, ovlascenjima na kojekakve babe i tetke, a bilo je bogami i oduzimanja motora ako onaj na cije ime je uvezeno prizna da je prodao uvoznu dozvolu i da motor nije njegov. Ali, na drugi nacin se do motora nije moglo.
A ja uspeo da nagovorim oca da mi da uvoznu dozvolu. Tri godine pre toga on uvezao auto, bio ponovo u inostranstvu (kao vojni pilot, u tehnickoj pomoci u africkim zemljama) i dobio ponovo dozvolu za uvoz.. Za one mladje, ta dozvola je samo omogucavala da se uveze motor, uz puno placanje carinskih ili poreskih dazbina koje su bile visestruko vece nego sada, ali bez nje nije moglo nikako.
Uh, kako sam se divno osecao kad me zaustavi pandur, a prvo im je bilo da povicu: "ciji ti je to motor, ko je uvoznik, zabranjeno je otudjivanje, jel imas ovlascenje!?", ja kao uplaseno kazem: "Namam ovlascenje". On se primi, u stilu, morace to da se vidi sa vlasnikom na koga je uvezeno, da se istrazi, motor na proveru, a ja na kraju kazem: "To mi je otac, dao mi malo da se provozam". Pandur popizdi.
U prodavnici u Austriji nam viljuskarom natovarili motor u drvenoj kutiji na prikolicu, pa kuci.
Mi smo jos posli sa nekom velikom slep-prikolicom, i jedini auto koji je imao kuku a da nam je na raspolaganju bio je - FICA. U povratku, natovaren motor, i "fica" svakih 20-ak kilometara prokuva. Posle smo nekako shvatili da treba da se zavucemo tik iza kamiona, sto blize, onda nema tolikog otpora vazduha, iza kamiona kao da se stvara neki vakum i "fica" se ne pregreva. Kao da nas kamion vuce. Ipak kamion u neko doba pobegne, pa cekamo drugi da se zavucemo iza njega i tako do Beograda smo ih ko zna koliko izmenjali.
A kad smo ga kuci u dvoristu izvadili iz kutje, sklopili, montirali prednji tocak, satove , akumulator, povezali instalaciju, sipali benzin, damo kontakt, lampice sijaju, migavci rade, pritisnem anlaser - on mrtav, kao da sam pritisnuo u zid. To pamtim kao jedan od vecih šokova u zivotu.
Zovnemo Radeta Kocku telefonom, pocnem da mu objasnjavam sta se dogadja, molim ga da on dodje, a on me u pola recenice prekine i kaze: “Skinite motor sa ćope i stavite na centralni stender, upalice odmah.” Ko je tada znao za sigurnosni prekidac paljenja na bocnoj nozici.
I onda, najzad to PRVO paljenje. Cinilo mi se tada da je ceo svet moj. I ne secam se da sam se vise ikada u zivotu tako nestvarno osecao.
Odmah sam, s ponosom otisao da na njemu provozam devojku, moju sadasnju zenu.
Pa onda, u prolece 1982. odlazak u Trst da se stave bolje gume (naravno, Miselin), i mali spusteni volan (Magura), sto bi rekli Nemci, M-lenker. Pare sam (preko dozvoljenog iznosa) krio u unutrasnjosti fara.
U povratku utripujem da ce carinik videti da su nove gume, pa sve vozim zemljanom bankinom pored puta da se malo zaprljaju, da ne primeti.
Jbg, rasplakacu se. Nekad je jako tesko secati se lepih stvari. Mozda ovu temu nije trebalo ni otvarati.......
Tema: MOTORI KOJE SMO VOLELI (Pročitano 8117 puta)