Tema: Moje putovanje Apatin-Tara

[bmwr1100rs]

Proleće 2015.
Dugoročne vremenske prognoze počeo sam da pratim oko 20 – og aprila na mreži, prvo za severozapadni deo Vojvodine pa zatim za centralnu Srbiju. Kad god sam otvorio stranicu, iz dana u dan
situacija se menjala u odnosu na onaj prethodni najavljen ( što i nije za zameriti s obzirom da je April.)
Veće uoči 1. maja spakovao sam tri svoja kofera sa potrebnom garderobom za sva četiri godišnja doba. Noć je bila tiha i mirna sa jasnim mesecom na vedrom nebu i rasutim zvezdama po svemiru.
Prvi sunčevi zraci tiho i stidljivo ušunjali su se kroz spuštenih žaluzina uličnih prozora u spavaću sobu. Ispod šuškavog pokrivača u polumraku  možda baš tog trenutka neko sanja svoj neki nikad ne ispričan san o odrastanju, prvoj ljubavi u mladosti, neostvarenim željama, porodici. Mi muškarci u odnosu na slabiji pol u velikoj smo prednosti  jer svoje ciljeve u stanju smo na praktičan i ratoboran način ostvariti.
Bez doručka, ritualno počeo sam da navlačim svoju ratnu odoru. Motor je stajao u dvorištu naslonjen na bočni nogar parkiran ispod zimzelene tise koja je jedino starija od mene  i moje želje za putovanjem. Odgurao sam ga pedesetak metara dalje od kuće i tek tad sam ga upalio. Vozeći tiho kroz grad  setio se onih davno prošlih vremena ( rane šezdesete prošlog veka ) kada se na današnji dan Apatin budio na ''pleh'' muziku. Tada se povorka muzičara šetala centrom grada trudeći se iz petnih žila da probude staro i mlado. Taj običaj je već davno napušten, pa ipak senke drevnih vremena na kratko vratile me u nevino i bezbrižno doba detinjstva. Danas slušat ću neku drugu vrstu muzike. Udobno sam smestio buba slušalice u kacigu i prepustio se avanturi. Jedina osoba tog jutra koga sam sreo bio je radnik benzijske pumpe na  izlasku grada. Prethodno veče on me poslužio gorivom i kontrolisao pritisak u gumama. Prepoznao me i mahnuo rukom.

Putovanje 1. Maj 2015.
Ravni vojvođanski putevi, blage krivine, pitoma priroda i malo agresivnija muzika, dala mi je želju za brzinom. Od uzbuđenja i sreće, srce mi lupalo u grudima dok smo samo blag vetar i ja saobraćali cestom koja nas vodila u pravcu izlazećeg sunca. Uz potpun osećaj beskrajne slobode, punio sam svoja pluća zadovoljstvom, što opisati može samo onaj ko je to doživeo. Parao sam asfalt sve dok bela isprekidana linija na sredini ceste nije postala ravna crta i putokaz u mračno ništavilo.
Usporio sam. Ipak simbol dominacije i moći dat je veličanstvenom orlu – pravom majstoru u zraku a ne nama vozačima na drumu. Daleko ispred mene gledam u veliko plavetnilo i dve užarene lopte. Jedno u daljini uzdizalo se istim ritmom, drugi munjevito približavao se meni u susret i bivao sve veći i veći. Konačno u trenutku mimoilaženja naranđasto telo pretvorilo se u veštačko svetlo a motorista uzdignutom levom rukom pozdravio. Nisam stigao uzvratiti pozdrav ni klimanjem glave već sam ga samo posmatrao u svom retrovizoru kako se brzo udaljavamo jedan od drugog.
Nikad za vreme života neću saznati kakav je cilj i koje misli su vodile nepoznatog vozača u trenutku našeg susreta. Grlo mi se steglo a vizir kacige zamaglio od par kapi suza koje su skliznule niz moj obraz ( možda zbog vetra ili muzike koja me ponela. ) Da li na sličan način doživljavamo radost postojanja, tugu gubitka, porodicu, ljubav, prijateljstvo, koliko smo svesni značaja sreće koja nije potpuna sve dok nekom ne uzvratiš pozdravom ruke, blagim pogledom, iskrenim rečima, utehom?
Vozio sam kroz Šabac u pravcu Loznice, prolazeći pored bezbroj motela, malih kafanica, improvizovanih parkig prostora, benzijskih pumpi, a ni jednog motoristu nisam sreo usput.
Moja shvatanja se razlikuju od onih koji nabace poneku tetovažu, obuku kožni prsluk izlepljen nalepnicom sa bar dva moto susreta iz regiona, parkiraju svoje velike motore ispred kafane i za veče popiju gajbu piva pa odu kući spavati. ( Uz dužno poštovanje sredovečnih koji su ovu školu već davno izrasli i moje izvinjenje prema aktivnoj manjini. ) Osećaj slobode je putovanje a ne reklama.
Ugledavši obronke Tare kod Bajne Bašte opravdao sam u sebi cilj svog putovanja.
Rođen u ravnici, oduvek sam maštao da se vozim krivudavim cestama pored vode.
Ugledavši Drinu odmah sam parkirao motor, sišao do obale i radi usporedbe sa Dunavom, dugo sam nemo šarao pogledom. Na metar od mojih nogu pa sve dok god mi je pogled dosegao reka je divna  kao najlepše modrozelene ženske oči koje senzualno zrače pod suncem. S druge strane obale pitomo naselje sa sporadično razbacanim kućama, odavde iz daljine rekao bih novim crvenim krovovima a negde u sredini valjkast, šiljat beli objekat, nalik vertikalno postavljenoj olovci, čiji minaret kao da se takmiči u visini sa tamnozelenim planinama iza sebe. Prosto ne mogu da zamislim ovu harmoniju prirode sa delima naroda i užasom od pre dvadesetak godina koje su naneli jedan drugom.
Usponi od 10 stepeni i oštre krivine vode me u nepoznati pravac koji na auto karti nije ucrtan. Očigledno da sam zalutao ali me teši da se penjem a to znači da idem prema nečemu što mi je najvažnije.
Čim sam naišao na prvih desetak metara ravnog puta, iskoristio sam silom nametnutu pauzu da zapalim cigaretu i napravim par snimaka foto aparatom. Definitivno, ovaj put preda mnom traži maksimalnu koncentraciju bez muzike a ne opušteno vozikanje. Lokalno stanovništo kolima lako savladava njima poznat teren. To im dođe kao vožnja slalomom van skijaške sezone. Ja - Panonski mornar imam problem sa svojim ne baš lakim i teže pokretnim motorom. Nakon pređenih 350 km. izvadio sam slušalice iz kacige i po prvi put mi nije bilo žao da moj lepši pol nije krenuo samnom na ovo krstarenje.
Mirno sam smestio svoje misli u šlem i krenuo dalje.
Mestimično, gde su krošnje debelih stabala visoko ispod neba zagrlile cestu, ruka prirode isklesala je tunele zelene boje. Zadovoljstvo mi je voziti se kroz njih jer se tu skupljaju ostaci mirisa jednog minulog vremena pomešan aromama zaklasnelog šumskog voća, drvene truleži, mahovine, vlažne zemlje i dima. Te arome pumpat će mi kiseonik kroz krvotok do sledećeg putovanja kada ću možda u smiraj dana prolaziti nekom drugom cestom, zarobljen nekim drugim čulima. Voleo bih iza sebe videti čarobni ćilim iztkan od šarenog lišća rasutog po cesti koje je uspelo poleteti za mnom dok guram vazduh iza svojih točkova, ali za tu avanturu moram sačekati jesen.
Na trokrakoj raskrsnici bez putokaza zapitao sam se kojim putem da krenem jer su svi vodili uzbrdo?
U tom momentu meni u susret lagano doklize tri motora. Dva sportska i jedan ogroman kruzer sa suvozačem. Pomislio sam : Bože, kako se taj uspeo dovde popeti? Kao dva teško natovarena broda kada se susretnu na uskoj reci, proplutali smo jedan pored drugog uz pozdrav blagim naklonom glave.
Cestu koju sam nasumice odabrao, vodila me na ka hotelu Beli Bor. Ljubazna recepcionarka, ugodan smeštaj, pristojna cena pansiona, dobra večera i još lepša šetnja kroz šumu pred sam zalazak sunca.
Fali mi društvo – partner, ovu divotu čovek nesebično treba da deli sa nekim. Od umora zamalo da sam zaspao po sveže košenoj travi ispod  neaktivne žičare.

Smeštaj 2. Maj 2015.
Budim se rano jer kišne kapi tuku po okapnici balkonskih vrata. Celo pre podne lovim vremensku prognozu na televiziji. Na auto karti proučavam puteve koji vode prema Zaovinskom jezeru i suprotno prema Drvengradu, informišem se kod zaposlenog konobara. Ljubazni domaćin posuđuje mi svoj kišobran za šetnju po mokrom jutru. Tara čak i pod ovim sumornim nebom zrači svojom dostojanstvenom lepotom. Nije to ona urbalno ušminkana, već ona koju je Bog iskonski podario Srbiji.
Do ranog popodneva godišnja doba su se poigravala.
Prvih pet minuta sunca iskorisio sam da osedlam motor i krenem prema Zaovinskom jezeru. Uzak, krivudav put kroz šumu, stenovite litice, zaostala rizla, mokar asfalt. Za rekreativnu šetnju ili đoging da ali za vožnju motorom nikako. Jedva da sam pronašao ravni deo puta da se okrenem. U međuvremenu kiša ponovo počela da sipi. Vratio sam se u hotel. Od  recepcionara saznajem da su u ovo doba godine jako retki turisti sa motorima, ( po koji zaluta kao i ja.) Ne želim se predati baš tako lako i zato predvečer krećem u suprotnom pravcu prema Drvengradu. Na žalost scenario je bio isti. Kiša.

Povratak 3.Maj 2015.
U 5 sati ujutro mislim da sam prvi ustao na čitavoj Tari. Razmaknuvši zavese vidim da sam se prevario. Vedar dan pun modrine i svetla, karneval za oči, sinfonija za uvo, stvaran ovozemaljski raj.
Miris borovine i svežeg vazduha koji navire kroz širom otvoren prozor ne može se spakovati ni u najskuplji Air Wick. Svet se oko mene već davno razbudio a noćna mora za one najslabije i gladne samo je prošlost do nailaska sledeće tame.  Dobro je da u prirodi postoji taj sistematsko savršen haos koji se milionima godina vrti u krug a mi smo samo delić te beskrajne igre. Dobro je sve dok smo u stanju da je prepoznamo, cenimo i uživamo u njenoj lepoti.
Recepcionar još nije na svom radnom mestu dok ja tovarim svoj motor. Kopam po koferu ne bi li uslikao prve sunčeve zrake koje nemilosrdno, crvenom bojom razmazuju još uvek tamno nebo.
Pred hotelom na klupi sedi starija žena koja je predala svoju noćnu smenu. Čeka autobus za Bajnu Baštu. Pogledala je motor pa me upitala odakle sam došao. Kažem joj da sam iz Vojvodine. Iskrenim pogledom, pomalo stidljivo samoj sebi govori u bradu da smo mi tamo bogati jer imamo hrane u izobilju. Dragoj gospođi nisam imao snage zorom objašnjavati da mi je motor star već 22 godine, ali da nikada u životu nisam jeo lepši kajmak, sir i punjenu vešalicu, pio ukusniju vodu sa kaptiranog izvora, da sa svojih 60 godina nikad se lepše budio nisam. Očigledno, ljudski rod nije u stanju smisleno živeti. Valjda je to cena napretka civilizacije.
Danas se spuštam sa planine. Na nekim deonicama ugasio sam motor pa me inercijska sila gura.
Ne verujem svojim očima kada nizbrdo od sebe na raskrsnici ugledam malu sklupčanu ekipu koju sam juče sreo na većoj nadmorskoj visini. Tri motora i četiri šlema nadvila su se nad raširenom auto kartom proučavajući je kao da su svemirci na Marsu. Po registarskim tablicama prepoznajem naše severne susede ( mađare. ) Građom najkrupniji od njih, okruglo crvenkastog lica skida kacigu i rukavice pružajući mi ruku. U deliću sekunde, odlučio sam da se našalim sa ovom malom zalutalom ekipom. Razumem šta me pitaju ali uz mucanje i gestikulaciju ne možemo se sporazumeti. Kao nestašno derište, slatko sam uživao u situaciji. Uz neartikulisan govor još jedan član ekipe oznojan i zajapuren želi se umešati u razgovor. Tek izbliza ugledam nježno žensko lice i vitak stas. Tog trenutka jeza me protresla pa sam odmah progovorio njima razumljivim jezikom. Četiri para izkolačenih očiju stoje začuđeno predamnom sa osmehom na njihovim i naravno na mom licu. Lep i neočekivan susret motorista u srcu Srbije. Saznajem da već danima krstare bezpućima Tare i da sam ja jedini na dva točka koga su sreli. Topao razgovor, kratko zajedničko putovanje i snažan stisak ruku za rastanak. Svi mi imamo neki svoj zacrtan cilj ali isto tako znamo odakle smo krenuli da se tamo želimo i vratiti ma koliko cesta bude krivudava sa puno uspona i padova jer lako je pronaći put koji nas vodi domu. I nakon svega ne postoji sunce koje može zaslepiti, mesec lepše osvetliti, kiša oprati, vetar rasterati, noć uplašiti, niti vreme izbrisati moja sećanja spakovana u kilometar sat motora, tri kofera i jedan foto aparat.

Jedini svedoci mog putovanja su sad već svi oni nemi i sićušni leteći insekti mekanih tela koje su neumorno plesale u vazduhu kao krhke balerine dok ih nije zakačio vizir moje kacige.
Te večeri sova je već davno bila izašla na svoje stražarsko mesto kada sam tiho uplovio u svoj usnuli gradić. Nepomično je stajala na grani dok se njena silueta ocrtavala pod vedrim noćnim nebom.
Imao sam neki čudan osećaj da bez puške i bajoneta, u maskirnom oklopu sa metanim šlemom na glavi
iz kojeg znatiželjno vire dva velika oka,  ( naoružan samo visokoefikasnim sistemom za osmatranje )
usamljeni vojnik pomno me prati pogledom sa visine dok sam odmicao cestom. Neka se budućnost sama pobrine za moju sudbinu jer ni nju nisam pozdravio uzdignutom rukom.

r1100rs.apatin@gmail.com

[MR.Čokanlija]

Хвала Панон

[bmwr1100rs]

Хвала Панон

[bmwr1100rs]

II. DEO

Priča o motoru i njegovom vlasniku sa sretnim završetkom.
Kartonska kutija veličine komode jedva se uspela zavući ispod jelke koja je stajala u polumraku sobe petnajstogodišnjeg dečaka. Napokon, želja mu se ispunila. Dobio na poklon konstruktivnu igračku –  maketu velegrada od stotinjak elemenata koju će po svojoj slobodnoj volji projektovati. Skrštenih nogu na mekanom tepihu u krugu oko sebe počeo sortirati sav raspoloživi materijal po veličini i nameni. Ako odmah krene hronološkim redom gradnje, još večeras uspet će postaviti glavne saobraćajnice sa raskrsnicama, sazidati krakate solitere, formirati barem jedan park u čijem središtu stoji velelepna katedrala obrasla mladom šumom, pokačiti minijaturne semafore na glavnom putu. Sve što je dohvatio svojim tankim prstima pažljivo je rasporedio  na podlozi koja se polako širila od sredine sobe prema zidovima. Zanet uzbudljivom maštom izgubio je osećaj o proteklom vremenu te se veče brzo pretvorilo u kasnu zimsku noć. Želeo bi još razvući uličnu rasvetu, po parkovima postaviti klupe, formirati drvorede, pešake postaviti na svoje noge, stvoriti saobraćajni haos koji dolikuje jednoj metropoli. Naglo ga savlada umor i podvuče se pod pokrivač. Lezeći na boku laktom zaronjen u meku posteljinu, podbočio se šakom ispod brade i sa punim osećajem zadovoljstva posmatrao svoje malo remek delo. Dok je u sebi zamišljao sliku konačnog izgleda grada oko njega širio se svečan miris praznika, jelovine i spokojna toplina doma. Bit će to prava đungla na asfaltu. Čim se probudi, postavit će malu figuru motoriste na glavnu saobraćajnicu kako juri prema nedovršenom gradu. Te noći zanet maštom brzo utone u neobičan san.

Bez zvezda i mesečine u gluvo doba letnje noći motorista prilazi nepoznatom gradu.
Naizmenično menja dužinu svetla na komandama upravljača ne bi li video kraj mračnog ništavila. U tami jedva da se nadziru obrisi slepih i jednoličnih zgrada koje u samoći štrče prema modrom nebu. Jedino su obale širokih bulevara obojene naranđastim svetlom sa visećih semafora. Motor glatko klizi kroz kosmičku tišinu i sve što ostade iza njih podseća na zaboravljen prtljag pored ivice puta. Vreme je stalo. Ne kreće se ni jedno živo biće – kao da su posve sami u zaleđenom prostoru. Najednom pogled mu uhvati prigušeno svetlucanje iz daljine ali u paralizovanom okruženju u trenutku i to nestade. Ko bi li mogao bez otvorenog sukoba i vidljivih znakova nasilja zaposeti grad ili narediti evakuaciju, postavi sebi pitanje? Nakon pređenih hiljade kilometara po prvi put prožima ga osećaj da je izgubio onu duhovnu nadmoć neustrašivog muškarca iz prethodnog dana kada su ga ispraćali zavidni pogledi slučajnih prolaznika. Sad je nesiguran u sebe bez posmatrača.
Publike je ipak bilo jer iz tame radoznalo je njuškalo oblik spodobe potpuno drugačijeg izgleda što bi ljudska mašta ikad mogla zamisliti. Genetsko hormonalnom mutacijom stvoreno Nešto svojom nevidljivom silom skenira ga odmah i raspozna njegovu energiju. Ono zna da  će ova avatnura biti posve drugačija od predašnjih za junaka dana. U nešto što je pogledao, pogode čoveka direktno u lice. Motor zaurla kao razjareni bik i poče skakati po cesti sijeći svetloplave  iskrice iza sebe.
Tanka krivudava linija vatrometa razvukla se cestom u dužini od dvadesetak metara. Kada je nje nestalo mašina se smiri na mekanoj oranici sva unakažena. Iz oblaka prašine probijale su se oštre bele čestice svetla prednjeg fara kao jarbol, ocrtavajući vertikalan put prema nebu. Još pri padu telom okrenut prema bežećem motoru u deliću milisekunde postavi sebi pitanje: šta li je to bilo i skim se sudario?
Ležeći nepomičan na leđima prikovan za asfalt oseti blago nadolazeću toplinu. Bez osećaja bola pomisli da mu se krv razleva ispod oštećenog tela. Udove nije mogao pokrenuti. Ni zbir svih atoma njegovog tela nisu imali dovoljno snage da mu pokrenu najmanji mišić. Bio je paralizovan, samo su mu očni kapci nekontrolisano treptali zureći u prazno. Kažu da su to refleksi koji žive i nakon prestanka rada srca koju sekundu. Kroz glavu prostruji  mu slika iz detinjstva kada ga je otac učio voziti biciklo. Običavao je leti nakon kiše predveče vozeći se pronalaziti bube, crve, puževe i gliste koje su se izmijogunile kroz vlažnu raskvašenu zemlju i u sumrak dana krenuli u svoju večernju šetnju. Naišao li je na sporo pokretnog insekta  na betonskom putu, s uživanjem usmeravao je male gumene točkove preko ta sitna mekana tela očekivajući tupo krckanje tkiva i prskanje njenog sadržaja. Posebno ga je oduševljavalo ako se zelena sluz mogla odraziti na fasadi kuće svojih vršnjaka.
Bila su to najveća zlodela koje je učinio u svom životu a da je uživao. Sve nakon toga životni instinkt mu je naredio ili nametnuo.
Nije krvario. Toplina kolovoza širila se prema njegovom telu. Iz pluća postepeno nestade mu ono malo zalihe vazduha što je zagrabio pre susreta. Bože šta ga je snašlo ove noći da potpuno sam bez ičije pomoći mora ležati na pustoj cesti? Niko da ga primeti, ili još bolje da ne naiđe jer bi ga tako unakazili. Život izgubiti u mukama na takav surov način sama je božja kazna. Nije bio vernik ali ni toliki grešnik.
Oči su mu bile uprte u nebo tražeći zvezdu spasa. Iz tamnog ništavila spusti se oblak bele boje tik do njegove glave. Ipak neko ili nešto je bio tu s njim i to ga uteši. Nije ga ni dotaknuo. Još uvek s pogledom prema mračnom horizontu čekao sad već svoju poslednju golu i najosnovniju svest o postojanju.
Sa zadnjim pokušajem da udahne vazduh, pluća mu puvuku  ( kao kroz levak ) lebdeću masu ničega duboko u telo. Spokojno, zatvorio je oči i izdahnuo. Smrt je bila bezbolna, toliko svakidanašnja da ga je to iznenadilo.
Sada  već u njegovom beživotnom telu skrila se ta mistična energija koja je apsolutni vladar i ničeg
i nečeg i sudbine i trenutka svih snova usnulog grada.

Prvi sunčevi zraci hladnog zimskog jutra koji se zatekli na podu dečakove sobe, strpljivo su osvetlili  nedovršen grad. Uspavanim očima prikriveno motrio je iz kreveta dok kratke sekvence sna još uvek putuju kroz njegovu memoriju čiji se eho postepeno gubi negde duboko u daljini.
Motor je netaknut. Naježio se  - pa ga savlada neizmerna radost i vedro skoči iz kreveta.

Apatin, Mart 2016.

Tragam za muzičkom podlogom koja bi pratila film dužine 5 minuta sa opisanim scenama.                        r1100rs.apatin@gmail.com

[MR.Čokanlija]

Svaka čast, hvala na ovoj sjajnoj priči...:-)

[bmwr1100rs]

Očigledno da nisam položio ispit zrelosti i zato sam doradio priču.
U očekivanju bilo kakvog komentara ...

4. Nežno kao šapat dvoje zaljubljenih, naišle su zadnje slike i poslednje misli koje ga ponovo vratiše u rano doba detinjstva. Topao letnji dan bio je na izmaku. Na  površini vode zaigrala se tiha vatra tamnonaranđaste boje a peščanom obalom Dunava još uvek odzvanjao dečji smeh, lavež pasa, žamor kupača i žubor vode koju su oni proizveli. U mraku ali ipak dovoljno jasno video preplanula lica i oštre oči roditelja čiji su pogledi nekim životinjskim nagonom pratile bezbrižnu igru svojih potomaka – malih delfina. Život se trošio na moguć najlepši način. Kada je shvatio da je vremena uvek premalo da bi se oprostio, spokojno zatvorio oči a poslednji izdisaj živeo je nešto duže od njega samog. Ubrzo u beživotnom telu zaživelo je neko novo biće koji će postati apsolutni vladar i nečeg i ničeg i sudbine i trenutaka svih snova usnulog grada.

3. Ležeći nepomičan na leđima prikovan za asfalt, oseti blago nadolazeću toplinu pa pomisli da se to krv polako razleva ispod oštećenog tela. Udove nije mogao pomerati a zbir svih atoma njegovog organizma nisu imali dovoljno snage da  pokrenu ni najmanji mišić. Bio je paralizovan, samo su očni kapci nekontrolisano treptali zureći u prazno. Kroz glavu prostruji mu slika iz detinjstva kada ga je otac učio voziti biciklo. Te dane sačuvao je u grešnoj uspomeni koje su ga sad ugrizle kao besan pas. Običavao je leti nakon kiše -  predveče vozeći se pronalaziti bube, crve, puževe i gusenice koje su se izmijogunile kroz vlažnu raskvašenu zemlju i u sumrak dana krenuli u svoju večernju šetnju. Na betonskom putu naišao li je na sporo pokretnog insekta, s uživanjem usmeravao male gumene točkove preko ta sitna mekana tela očekivajući tupo krckanje tkiva i prskanje njenog sadržaja. Posebno ga oduševljavalo ako se zelena sluz mogla odraziti na fasadi kuće svojih vršnjaka. Bila su to najveća zlodela koje je učinio tokom života a da je uživao u njima. Sve nakon toga  instinkt mu je naredio ili nametnuo.
Nije krvario. Toplina kolovoza širila se prema njegovom telu. Iz pluća postepeno nestade mu ono malo zalihe vazduha  što je zgrabio pre susreta. Šta ga je snašlo ove noći da potpuno sam bez ičije pomoći mora ležati na pustoj cesti? Niko da ga primeti, ili još bolje da niko  ne naiđe jer bi ga tako samo unakazili. Kojim zaslugama zlodela sustiže ga kazna i ko odlučuje o njenoj visini? Niz prašnjav obraz sjuri suza iza koje ostade čisto beli trag.

5. Zabačenom glavom i pogledom uprtim u mračnu daljinu očekivao bilo kakav spas, kada se iz tame spustio svetloplavi oblak tik do njegove glave i kroz par raskvašenih očiju duboko zavirio u njegovu dušu. Ono je u trenutku donelo odluku: smrt će biti brza i tiha, bez patnje i bola, toliko svakidanjašnja da će ga to prosto iznenaditi. Nije ga ni dotaknuo ali čovek oseti da je ipak neko ili nešto tu sa njim i to ga uteši. Sad već smiren čekao svoju poslednju i najosnovniju svest o postojanju. Sa zadnjim pokušajem da udahne vazduh, pluća  se odigla kao putujući talas da bi povukla u sebe lebdeću masu ničeg.

7. Prvi sunčevi zraci hladno zimskog jutra koji su se strpljivo prosuli na podu dečakove sobe osvetlili delo u izgradnji. Uspavanim očima prikriveno motrio iz kreveta dok kratke sekvence sna još uvek putuju kroz njegovu memoriju čiji se eho postepeno gubio negde duboko u daljini. Motor je netaknut. Naježio se – pa ga savlada neizmerna radost zbog samog postojanosti života i vedro skoči iz kreveta.

6. Kroz modru zoru naglo je izronulo sunce i krenulo svojom nebeskom putanjom dok ugodna dnevna svetlost obmotala je zemlju sa jednom novom i zdravom dimenzijom života. Dogodilo se to negde u isto vreme da se po široko plavom nebu odasvud zapevale  a sa četiri strane sveta poletele ptice noseći svaka sa sobom jedan nezaboravan dan iz njegovog života. Ono što već nije mogao videti i što nikad niko nikome ispričati neće moći, bilo je da se čitavo jato uspomena opraštalo od njega mašući svojim krilima sve dok oni zadnji nisu postali sve manji i manji da bi se na kraju izgubili negde u zaboravu. Krhotine motora kao i one ružne mrlje iz prošlosti ostale su u samotnoj noći rasute po cesti koje je vrag još pre svitanja počistio.

8. Bilo bi tako da jedno otpalo ptičje perje nošen toplim vazdušnim strujama nije prkosilo gravitaciji. Letnji povetarac nježno ga zaljuljao iznad sušnih polja i žednih gradova, prošetalo zvezdanim nebom ispod kojeg širokim valovima mirno je disao okean, silnom brzinom proteralo kroz tamne oblake masivne kao tvrđava iz čijih puškarnica topovi su sevali a sa visokih zidina iskosa kiša je letela brzinom ispaljenih strela. Na svom putu srelo čitavu armiju subraća u selidbi i jednu uniformisanu četu koja ga podsetila na svoj napušten rod. Videlo ispod sebe brončanom bojom ofarbane šume, živo rasporeno ljudsko telo na stolu osvetljen jakim reflektorima, zadnje slike i poslednje misli čoveka koji umire na ivici ceste u pustoj noći, promrzle i blatom ukaljane žene na seoskom groblju i grčem izobličeno lice majke oblivene znojem koja na grudima drži svoje tek rođeno dete. Studen se zavukla pod njeno perje a pokreti nisu joj više tako savršeno elegantni kao na početku svog putovanja. Negde nejasno u svesti ipak je osetio da nema više razloga za daljnjim lutanjem. Upoznao je čitav životni ciklus na zemlji a tragovi velikog iskušenja uzeli su svoj danak. Tada je po prvi put ugledao snegom pokrivene obode gradića i porodičnu kuću sa
dimnjakom iz kojeg se širio dim posebnog mirisa – mirisa toplog doma. Uz pomoć južnog vetra naglo ukosi svoje dugačko vitko telo i zareže vazduh obrušavajući se prema prozoru sa kojeg su se odbijali sunčevi zraci. Hladna i glatka površina zasuta sitnim snegom kao puder,privukla je njeno mekano raskvašeno telo k sebi i tada je dečak iz sobe primetio viseći ukras. Nisu to bila krila Anđela već samo jedno obično ptičje perje čije šare prelevale su se u
duginim bojama. Metropola je bila sagrađena.

2.  Bez zvezda i mesečine u gluvo doba letnje noći pustom cestom motorista prilazi nepoznatom gradu. Naizmenično menja dužinu svetlosnog snopa na komandama upravljača ne bi li video kraj mračnog ništavila. U tami jedva da se nadziru obrisi slepih i jednoličnih zgrada koje u samoći štrče prema modrom nebu. Jedino su obale širokih bulevara obojene naranđastim svetlom sa visećih semafora. Motor glatko klizi kroz kosmičku tišinu i sve što
ostade iza njih podseća na zaboravljen prtljag pored ivice puta. Vreme je stalo. Ne kreće se ni jedno živo biće – kao da su posve sami u zaleđenom prostoru. Najednom pogled mu uhvati prigušeno svetlucanje iz daljine ali u paralizovanom okruženju u trenutku i to nestade. Ko bi li mogao bez otvorenog sukoba i vidljivih znakova nasilja zaposeti grad ili narediti evakuaciju, postavi sebi pitanje? Nakon pređenih hiljade kilometara po prvi put prožima ga osećaj da je izgubio onu duhovnu nadmoć neustrašivog muškarca iz prethodnih dana kada su ga ispraćali zavidni pogledi slučajnih prolaznika. Noćas je nesiguran u sebe bez posmatrača ali publike je ipak bilo jer iz tame radoznalo je njuškalo oblik spodobe potpuno drugačijeg izgleda što bi ljudska mašta ikad mogla zamisliti. Genetsko hormonalnom  mutacijom stvoreno Nešto svojim nevidljivom silom skenira ga i odmah raspozna njegovu energiju. Ono zna da  će ova avantura biti posve drugačija za junaka dana. U nešto što je pogledao, pogode čoveka direktno u lice. Motor zaurla kao razjareni bik i brzinom ispaljenog katapulta poče skakati po cesti sijeći svetloplave iskrice
iza sebe. Tanka krivudava linija vatrometa  razvukla se cestom u dužini od dvadesetak metara. Kada je nje nestalo, mašina se smiri na mekoj oranici sva unakažena. Iz oblaka prašine sad već u mrtvoj tišini probijale su se oštre čestice svetla prednjeg fara kao jarbol ocrtavajući vertikalan put prema nebu. Još pri padu telom okrenut prema bežećem motoru u deliću milisekunde postavi sebi pitanje: šta li je to bilo i sa kim se sudario? Oči su mu videle neku priliku što mozak nije bio u stanju da raspozna.           

1. Kartonska kutija veličine komode jedva se uspela zavući ispod jelke koja je stajala u polumraku sobe petnajstogodišnjeg dečaka. Napokon, želja mu se izpunila. Dobio na poklon konstruktivnu igračku – maketu velegrada od stotinjak elemenata koju će po svojoj volji projektovati. Skrštenih nogu na mekanom tepihu u krugu oko sebe počeo sortirati sav raspoloživi materijal po veličini i nameni. Ako odmah krene hronološkim redom gradnje, još večeras uspet će postaviti glavne saobraćajnice sa raskrsnicama, sazidati krakate solitere, formirati barem jedan park u čijem središtu stoji velelepna katedrala obrasla mladom šumom i pokačiti minijaturne semafore na glavnom putu. Sve što je dohvatio svojim tankim prstima pažljivo je rasporedio na podlozi koja se polako širila od sredine sobe prema zidovima. Zanet uzbudljivom maštom izgubio je osećaj o proteklom vremenu, te se veče brzo pretvorilo u kasnu zimsku noć. Želio bi još razvući uličnu rasvetu, po parkovima postaviti klupe, formirati drvorede, pešake dići na svoje noge, stvoriti saobraćajni haos koji dolokuje jednoj metropoli. Sa tim mislima savlada ga umor, legne u krevet i navuče na sebe pokrivač. Ležeći na boku laktom zaronjen u meku posteljinu, podbočio se šakom ispod brade i sa punim osećajem zadovoljstva posmatrao svoje malo remek delo. Dok je u sebi zamišljao sliku konačnog izgleda grada oko njega širio se svečan miris praznika, jelovine i spokojna toplina doma. Bit će to prava đungla na asfaltu. Čim se probudi, postavit će malu figuru motoriste na glavnu saobraćajnicu kako juri prema nedovršenom gradu. Te noći brzo utone u neobičan san.

Čitati hronološkim redom od 1 do 8                          
                                                                                                               
                                 
                 

[jamaharade]

svaka čast lepo opisano.

[GoranVojska]

brateeeeeee.ko tihi don u 3 toma.